Прије Првог свјетског рата, једна од четири најважније политичке странке у Србији била је Српска напредна странка. Основана је у јануару 1881. године, од групе младоконзервативаца окупљених око листа "Видело". Прваци Напредне странке били су Милан Пироћанац (први предсједник, до 1886.г.), Милутин Гарашанин (други предсједник, до 1898.г.), Стојан Новаковић (предсједник послије обнове 1906.г.) и Чедомир Мијатовић. Обично се сматрају настављачима групе старих конзервативаца (Илија Гарашанин, Јован Мариновић, Данило Стефановић, Никола и Филип Христић, Ђорђе Ценић, Коста Цукић), али су вође напредњака од њих далеко либералнији и модернији. СНС је дошла на власт подржана од стране кнеза Милана Обреновића и спроводила је либералне реформе, увјерена да је то једини пут стварног осамостаљења и напретка Србије. У прво вријеме били су у савезништву са радикалима али су брзо ушли у сукоб и око власти и око политичких начела. СНС је донијела прве и напредне законе о просвјети, судовима, политичким странкама, Народној банци и стајаћој војсци. Након Тимочке буне 1883. и Српско-бугарског рата 1885. постаје зависна од краља Милана. Послије 1887. године налази се у опозицији, када су радикали формирали владу. Представници напредњака и касније учествују у нерадикалским или неутралним владама. Са новим програмом, у коме је исцрпно саопштила резултате своје дотадашње владавине, Српска напредна странка 1889. године покушава да обнови свој рад на челу са Милутином Гарашанином. На збору странке 14. и 15. маја 1889. године у Београду долази до напада на збор и Гарашанина од стране екстремних радикала те он напушта Србију. Странка обуставља рад, а "Видело" престаје да излази. У програму Напредне странке из 1889. године стоји: чланови ове странке "остају и даље вјерни начелу напретка српског", усвајајући начело "да радња и борба за српски народ значи да се ради за самосталност, Ускрс и јединство Срба". Да се за самосталност Срба не може радити успјешније него у пуној слози са просвјетом и образованошћу свјетском, а пазећи увијек народне потребе и на велике интересе будућности Српске. Да Напредна странка, остајући вјерна начелу напретка у народном и државном животу, настави свој рад на томе: да се уставност истински развија за све и свакога, да закон и ред постану светиња у земљи, да се сузбија насиље и одозго и одоздо, да се родољубље српско оличава у стварноме раду, да у српском државном животу извојују побједу знање и поштење, да се истинита просвјета креће упоредо са просвјетом напредних народа и да се сузбија полутанство, да се привредно стање Срба унапријеђује и да се Србија приближава економској независности својој, да, поштујући самосталност и праведне аспирације других народа, ради на томе да се поштује самосталност и да се остварују праведне аспирације народа српског и да у погледу Балканског полуострва за Напредну странку вриједи и даље начело: "Исток источним народима". Консолидована 1895. године са Стојаном Новаковићем Српска напредна странка још једном образује - формира владу (од 26. јуна 1895. до 17. децембра 1896.), а крајем 1896. послије пада владе странка се самораспушта. Дио напредњака, под оцем и синовима Маринковић, учествује у влади са радикалима Николе Пашића 1901 - 1902. године. Са новим програмом и Статутом поново је 30. јануара 1906. странка обновљена под вођством Стојана Новаковића. На новим конзервативним основама, окупљених око листа "Недељни преглед", велики број напредњачких интелектуалаца, који су себе називали конзервативцима је дјеловао до 1911. године. Под вођством Живојина Перића 1914. године одваја се мањи број напредњака и оснивају Конзервативну странку. До 1919. СНС у скупштини има по неколико посланика и налази се у опозицији изузев 1909. године када је Новаковић, у вријеме анексије Босне и Херцеговине, саставио владу уз подршку свих странака. Син Стојана Новаковића, Милета Новаковић, професор Правног факултета у Београду обнавља поново рад странке 1920. године. Странка је без формалног распуштања дефинитивно престала 1925. године са радом. Већина напредњака заједно са самосталцима, либералима, једним дијелом радикалских првака и већим дијелом српског и мањим хрватског крила Хрватско-српске коалиције учествују у стварању Демократске странке Љубомира Давидовића. Напредњачкој оријентацији припадали су, краће или дуже вријеме, и многи други значајни људи Србије свога доба – предсједници владе Љубомир Каљевић, Владан Ђорђевић, Светомир Николајевић, Лазар Докић и Алекса Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Вукашин Петровић, Ђура Хорватовић, Драгутин Франасовић, Милан Кујунџић, Андра Ђорђевић, Љубомир Ковачевић, Мита Ракић и други. Странка, коју су створили и водили најобразованији људи у Србији друге половине 19. вијека и чији је програм био европеизација Србије, изградња модерне државе и друштва, укупно је била на власти нешто више од шест година. Можда би главне тежње Српске напредне странке требало посебно анализирати, а то су: примат личности над колективитетом, закона над обичајем, слободе над једнакошћу, брзе промјене над спорим реформама, те ослонац на краља Милана Обреновића, а он претјерано на централну Европу.