Први предсједник
до 1886.
Други предсједник
до 1898.
Предсједник послије
обнове 1906.
     
Прије Првог светског рата, једна од четири најважније политичке странке у Србији била је Српска напредна странка. Основана је у јануару 1881. године, од групе младоконзервативаца окупљених око листа "Видело". Прваци Напредне странке били су Милан Пироћанац (први председник, до 1886.г.), Милутин Гарашанин (други предсједник, до 1898.г.), Стојан Новаковић (председник после обнове 1906.г.) и Чедомир Мијатовић. Настављачи групе старих конзервативаца су Илија Гарашанин, Јован Мариновић, Данило Стефановић, Никола и Филип Христић, Ђорђе Ценић, Коста Цукић, али су вође напредњака од њих далеко либералнији и модернији. СНС је дошла на власт подржана од стране кнеза Милана Обреновића и спроводила је либералне реформе, уверена да је то једини пут стварног осамостаљења и напретка Србије. У прво време били су у савезништву са радикалима али су брзо ушли у сукоб и око власти и око политичких начела. СНС је донела прве и напредне законе о просвети, судовима, политичким странкама, Народној банци и стајаћој војсци. Након Тимочке буне 1883. и Српско-бугарског рата 1885. постаје зависна од краља Милана. Послије 1887. године налази се у опозицији, када су радикали формирали владу. Представници напредњака и касније учествују у нерадикалским или неутралним владама. Са новим програмом, у коме је исцрпно саопштила резултате своје дотадашње владавине, Српска напредна странка 1889. године покушава да обнови свој рад на челу са Милутином Гарашанином. На збору странке 14. и 15. маја 1889. године у Београду долази до напада на збор и Гарашанина од стране екстремних радикала те он напушта Србију. Странка обуставља рад, а "Видело" престаје да излази. У програму Напредне странке из 1889. године стоји: чланови ове странке "остају и даље верни начелу напретка српског", усвајајући начело "да радња и борба за српски народ значи да се ради за самосталност, Ускрс и јединство Срба". Да се за самосталност Срба не може радити успешније него у пуној слози са просветом и образованошћу светском, а пазећи увек народне потребе и на велике интересе будућности Српске. Да Напредна странка, остајући верна начелу напретка у народном и државном животу, настави свој рад на томе: да се уставност истински развија за све и свакога, да закон и ред постану светиња у земљи, да се сузбија насиље и одозго и одоздо, да се родољубље српско оличава у стварноме раду, да у српском државном животу извојују победу, знање и поштење, да се истинита просвета креће упоредо са просветом напредних народа и да се сузбија полутанство, да се привредно стање Срба унапријеђује и да се Србија приближава економској независности својој, да, поштујући самосталност и праведне аспирације других народа, ради на томе да се поштује самосталност и да се остварују праведне аспирације народа српског и да у погледу Балканског полуострва за Напредну странку вреди и даље начело: "Исток источним народима". Консолидована 1895. године са Стојаном Новаковићем Српска напредна странка још једном образује - формира владу (од 26. јуна 1895. до 17. децембра 1896.), а крајем 1896. после пада владе, странка се самораспушта. Део напредњака, под оцем и синовима Маринковић, учествује у влади са радикалима Николе Пашића 1901 - 1902. године. Са новим програмом и Статутом поново је 30. јануара 1906. странка обновљена под вођством Стојана Новаковића. На новим конзервативним основама, окупљених око листа "Недељни преглед", велики број напредњачких интелектуалаца, који су себе називали конзервативцима је деловао до 1911. године. Под вођством Живојина Перића 1914. године одваја се мањи број напредњака и оснивају Конзервативну странку. До 1919. СНС у скупштини има по неколико посланика и налази се у опозицији изузев 1909. године када је Новаковић, у време анексије Босне и Херцеговине, саставио владу уз подршку свих странака. Син Стојана Новаковића, Милета Новаковић, професор Правног факултета у Београду обнавља поново рад странке 1920. године. Странка је без формалног распуштања дефинитивно престала 1925. године са радом. Већина напредњака заједно са самосталцима, либералима, једним делом радикалских првака и већим делом српског и мањим хрватског крила Хрватско-српске коалиције учествују у стварању Демократске странке Љубомира Давидовића. Напредњачкој оријентацији припадали су, краће или дуже време, и многи други значајни људи Србије свога доба – председници владе Љубомир Каљевић, Владан Ђорђевић, Светомир Николајевић, Лазар Докић и Алекса Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Вукашин Петровић, Ђура Хорватовић, Драгутин Франасовић, Милан Кујунџић, Андра Ђорђевић, Љубомир Ковачевић, Мита Ракић и други. Странка, коју су створили и водили најобразованији људи у Србији друге половине 19. вијека и чији је програм био европеизација Србије, изградња модерне државе и друштва, укупно је била на власти нешто више од шест година. Можда би главне тежње Српске напредне странке требало посебно анализирати, а то су: примат личности над колективитетом, закона над обичајем, слободе над једнакошћу, брзе промене над спорим реформама, те ослонац на краља Милана Обреновића, а он претерано на централну Европу.
 
 
Видео!
Jеднопартијској, комунистичкој, Tитовој, Југославији је истекао пројектовани рок, била је и 4. војна сила у свету, док су њени грађани имали велики девизни потенцијал мимо контроле ММФ-а. То није одговарало светским моћницима па су осмислили стратегију за разбијање исте. Истовремено је нарушена глобална равнотежа урушавањем Варшавског пакта и падом Берлинског зида чиме је отпочела припрема и неминовни почетак четвртог светског рата између две светске гигант религије. Остао је само НАТО пакт као једина респектабилна сила и господар целокупне светске политичке сцене. Светски моћници су осмислили најлакши и најбржи пут за разбијање Југославије, а при томе за народе исте најгори. Под плаштом демократије пуштен  је "националистички  ђаво  из  боце".   Лобирањем  истовремено  подобних  националних лидера, подржавањем сецесије и права
Видео!
Јосип Броз - Тито Слободан Милошевић
мањинских народа на самосталност и независност, а при томе ускраћујући то исто право и српском народу, неминовно су довели до крвавог грађанско-верског рата.
 
Видео!
Распадом Савезне Републике Југославије, муслимански лидери (Бошњаци) у БиХ су видели шансу да свој историјски сан претворе у јаву, те да потпомогнути неким исламским државама из свијета створе прву исламску државу у Европи као центар одакле би се ислам проширио на цијелу Европу потискујући хришћанство, пренебрегавајући своје поријекло... Основу су нашли у Титовој федералној БиХ створеној 25.11.1943. године, а потврђеној 29.11.1943. у Јајцу, на другом заседању АВНОЈ-а. У сецесији 90-тих година муслимани су покушали да створе своју унитарну Босну и Херцеговину у којој би прегласавањем потчинили Србе и Хрвате те створили муслиманску државу у Европи.
"М. Дрецун
" ИСЛАМСКА ЕВРОПА "
3000. год.
Када останак у Савезној држави Југославији није био могућ, те када је "БАДИНТЕРОВА КОМИСИЈА" обзнанила концепт авнојевских граница направљених на штету српског народа, Срби су морали да се организују и одбране од геноцидних напада екстремног дела муслиманских и хрватских снага, поготово имајућу у виду искуство из 2. свјетског рата 41-45. године, не желећи да се потчине концепту унитарне БиХ, замишљене у ИСЛАМСКОЈ ДЕКЛАРАЦИЈИ Алије Изетбеговића, а инкорпориране у тајни пројекат екстремног дела исламских земаља.
 
Видео! Видео! Видео! Видео!
О меморандуму за
самосталност БиХ 15.11.1991.
др Радован Караџић
О меморандуму за
самосталност БиХ 15.11.1991.
Алија Изетбеговић
О референдуму за самосталност
БиХ мр Миро Радовановић
подпарол СДС-а
О референдуму за
самосталност БиХ
др Војислав Шешељ, Стјепан Кљујић
 
Видео! Видео! Видео! Видео!
О референдуму за
самосталност БиХ
др Караџић - Изетбеговић
О Конференцији за БиХ
и референдуму
др Радован Караџић
1991.
Скупштина Српског
Народа у БиХ
1991.
Скупштина Српског
Народа у БиХ
 
Видео! Видео! Видео! Видео!
Сједница Скупштине
града Сарајева 1991.
Први устав српског народа
у БиХ , 1991.година
Проглашење Републике
Српског народа 1992.
Последњи пут сви лидери
заједно, Божић 07.01.1992.
 

Оружани сукоби су коначно правно у Дејтону 1995. заустављени. Створена је, (гарант су све релевантне силе света) Република Српска, као један део или конститутивни елеменат Конфедеративне БиХ, која садржи два конститутивна елемента ФБиХ и РС..
Први пут су прекодрински Срби нешто добили од свог вековног сна, да буду заједно са Србима у Србији или да имају своју што већу државно-територијалну самосталност и независност. Ентитет РС је велики помак ка самосталности у односу на историјску угњетавачку политику Турске, Аустро-Угарске и Титове унитарне БиХ.
Потписи у Паризу и Дејтону 1995. године зацементирали су нову државу на Балкану - Републику Српску.
Истина, Дејтонским споразумом су прецизиране само пар основних надлежности које су неопходне за сарадњу са иностранством, а о осталим ингеренцијама, ресурсима и Дејтонским правима, самостални Ентитети се могу договарати и делегирати овлаштења на ниво БиХ, а то су у суштини само односи са вањским светом. Унутрашњи међуентитетски односи у БиХ су ствар билатералних договора. Пошто наши досадашњи политичари незнају шта значи "концесионо" уступање тих овлаштења то имамо потенцијални проблем напредног неставка самоодрживости РС у будућности.


РС призната у Дејтону 95'
 
Почетна страна         Линкови        Адресар       Контакт